Pada li pada... Neumorno... Pa zar joj nije već dosadilo...Uspavljuje me...Zaklapam oči udobno stisnuta u toploj dekici, u zajedničkoj, jedinoj fotelji. Sa radija dopire smirena pjesma i miluje mi uši, a zatim i srce...I plovim na kapljicama kiše tamo daleko, u neke mlade godine moga odrastanja...
Gledam kroz prozor, priljubljenog nosića, kako kišne kapi klize po staklu. Utrkuju se koja će brže, a poneke koja će krivudavije stići do svoga cilja. Gledam ih i slijedim prvo pogledom, pa prstom, a kada stignu do kraja prozora nestaju na limu i otkližu na dvorište. Jezikom dodirujem staklo, želeći popiti kišu...Mama se smije, i pita me da li mi je želja oprati staklo. Trgnem se i odmaknem. Teško je razumijeti dijete koje u svemu vidi priče, u kapljicama vode slapove, a u njihovom odsjaju dugu...
-Mama, molim te, ja bih van! -pitanje mi klizne sa usana.
Zove me kiša, zato i lupka po limu i kapljice plešu po staklu. Oblaci se svađaju, sudaraju, okreću, svaki bi želio zauzeti veći komad neba. Koliko ih volim, toliko me i ljute, jer mi ne dozvoljavaju da vidim SVOJ komadić neba.
Mama je pripremila moje drage crne gumene čižmice , žutu kabanicu i kišobran koji potajno ostavljam u špajzi. Nikada nisam razumjela , što će mi. Pa ja i kiša smo prijateljice!!! Izlazim na dvorište. Oduševljeno gledam lokvice vode, a noge mi nestrplivo hrle njima u susret. Moje čizmice i lokvice- savršena kombinacija. Dođem do nje, pa skočim, voda špricne na sve strane, a ja se radosno smijem. Sada voda više nije bistra, već blatna, ali što onda i takvu je volim. Odem do trave, obrišem čižmice, pa opet iznova...Ja i kiša same na dvorištu...Dignem glavu, a ona me ljubi po licu, pa sklizne u otvorena usta, misli da sam žedna. Obliznem se. Hladna je i godi. Nestašna je i ulazi mi pod kapuljaču, moči mi kosu. Svejedno ju volim...Vidim mamu na prozoru, maše mi i zove u kuću...Ja tako ne bih išla...Šaljem poljubac kiši i odlazim. Ne mogu odoljeti i MORAM još jedanput skočiti u lokvicu...Joj kako je dobro...Kiša me pozdravlja...Do sljedećeg susreta...
Godine moga djetinjstva su prošle. Moj sin je imao oko 3 godine, kada sam mu kupila prve žute plesne kišne čižmice , plavu kabanicu i samo sam čekala da počne padati kiša- moja draga prijateljica. I došla je... Obukla sam sina i rekla
- Sada ćeš na svoj prvi kišni ples sa mamom!
Gledao me, ništa ne razumijevajući. Izašli smo van, a moja stara prijateljica me dočekala poljupcima. Dovela sam sina do lokvice, nagnuli smo se nad nju i rekla mu
- Pogledaj sine, ova lokvica nas je čekala. Moja stara prijateljica kiša napravila ju je samo za nas dvoje. A sad sine skoči, pozdravi ju!
Pokazala sam mu kako se to radi.
Prvo bojažljivo, pa radosno moj je sin prvi puta plesao na kiši u svojim plesnim čižmicama. Ja sam mu se pridružila, a ljudi pod kišobranima su nas začuđeno i sa smiješkom gledali...
Mislim da vam ne trebam ni reči, da su moj kišni ples upoznali i moj drugi sin kao i moji unuci...Zašto nešto tako lijepo, jednostavno, ne prenjeti na svoje potomke...Da , za moje unuke ja sam baka igračka- tako su me nazvali sa tri godine...
Sretna ja...
